Shin Shin Toitsu Aikido

STEREOTIP O BORILAČKIM VEŠTINAMA

Postoji pogrešan stereotip o borilačkim veštinama, kao o napadačkim i odbrambenim (odnosno samoodbrambenim). Ovaj stereotip su kreirali sami učitelji sa Istoka, kako bi zapadnoj kulturi lakše prezentovali svoje veštine (a poznato je iz realnog života da „zapadnjaci“, u većini, svet doživljavaju dualistički, isključivo, crno – belo, napad – odbrana, dobro – loše i sl.).

Ovo je pogrešna predstava i moja malenkost se usuđuje da na ovaj način, nakon dosta godina bavljenja shin shin toitsu aikidoom i proučavanjem istočnjačke filozofije, jezikom prihvatljivim našoj kulturi predstavi jednu od osnovnih ideja japanskih borilačkih veština.

Osoba koja je sebe svrstala u „napadača“ ima ideju o tome da treba sve vreme da napada, dok ova druga ima ideju da je „žrtva“ koja se brani. Ovo je sasvim pogrešan pristup. U trenutku ako „žrtva“ uspe da npr. blokira udarac „napadača“ i izvede kontra udarac, sama, bar na kratko, postaje napadač, a druga osoba je ona koja se tada brani. Na ovaj način, u jednom trenutku „žrtva“ postaje „agresor“, koji svoj čin i dalje pravda samoodbranom. Ovaj proces dalje teče naizmenično i završava se u korist onoga ko ima više snage, bolju tehniku, kondiciju i sl.

Dozvolite mi, da pošto se preko 15 godina bavim aikidoom i na praktičan i na suštinski način, ovu tezu malo opširnije razradim sa tog aspekta.

Osobe koje se ne bave aikidoom, o njemu najčešće imaju predstavu kao o „japanskoj borilačkoj veštini koja se koristi za samoodbranu, pri čemu se koristi snaga protivnika kako bi se ovaj savladao“. Definiciju sličnu ovoj moguće je čuti i od aikidoka (osoba koje se bave aikidoom), pa čak i od onih sa višim zvanjima; moguće ju je pročitati u mnogim knjigama koje obrađuju ovu materiju; često je vidimo i na reklamnim plakatima kojim nas razni – često puta tek priučeni „majstori“, „senseji“, „učitelji“ – pozivaju u salu za vežbanje. Na ovaj način aikido je ograničen jednom formom koja je veoma daleko od suštine.

Cilj aikidoa nije taj, da nas obuči kako da igramo ulogu onoga koji se brani (žrtve !), koji pokušava da direktno promeni napadača – što je stereotip, već da koristeći snagu sklada između uma i tela, na jednom nivou koji je iznad fizičkog, utičemo na prirodu veze koju agresivna osoba želi da uspostavi, stvarajući miroljubivu situaciju od potencijalno agresivne.

Pogledajmo to na primeru izvođenja aikido tehnike:

Napadač (osoba A) u trenutku napada ima pravolinijsko usmerenje ka svom cilju (osoba B). Ukoliko B prihvati ulogu žrtve (ili u krajnjem slučaju nekoga ko želi da se takmiči sa A), ona takođe ima pravolinijsko usmerenje ka osobi A, s tim što je smer sile suprotan. Ovo je tipičan stereotipan scenario o borbi.
Međutim, ukoliko B poštujući principe Univerzuma, koji su sažeti u osnovnim principima aikidoa, poštujući um – volju osobe A, odnos preusmeri u nazovimo ga slikovito „kružni tok“ (a krug je simbol harmonije), tada ne dolazi do sukoba, pri čemu osoba A nema utisak da ga je „savladala osoba B“, već da se sve desilo po njenoj sopstvenoj volji.

Zbog toga, izvedene na majstorskom nivou, aikido tehnike izgledaju skladno, a često i nestvarno. Mnogi koji u svojim glavama drže pomenuti stereotip bi rekli – nerealno, nemoguće, dogovorena koreografija i sl.

Ovaj model je izuzetno efikasan i primenjiv u svakodnevnom životu, u svakodnevnim odnosima sa ljudima, koji ne moraju da izgledaju kao fizički obračun. Njegova primena zavisi isključivo od toga koliko smo spremni da iz svesti izbacimo stereotip koji nam je nametnut. Ukoliko na nečiju silu odgovorimo silom, pa čak u tome i uspemo, ni na koji način se ne razlikujemo od nasilnika, jer na taj najprimitivniji način pokušavamo da zadovoljimo svoju urođenu potrebu da dokažemo svoju superiornost i da se na taj način izborimo za svoj status u društvu. S druge strane, nikako ne treba prihvatiti stav da je aikido samoodbrambena borilačka veština, jer time što sebe svrstavamo u ulogu „nekoga ko se brani“, prihvatamo svoju ulogu žrtve u igri koju nam nameće neko ko nasiljem želi da zadovolji svoje životinjske nagone.

Aikido je stoga put kojim stvarajući harmoniju u sebi, stvaramo harmoniju sa svojom okolinom, a time pokušavamo da utičemo na stvaranje sveta bez nasilja što je i bila ideja osnivača aikidoa, O – sensei Moriheja Uješibe.

Hvala što ste odvojili vreme da ovo pročitate.