Shin Shin Toitsu Aikido

Izazovi takmičarskog duha

Koliko puta smo čuli priču: „ Moj sin je rođeni džudista (karatista, plivač…, u krajnjem slučaju nije bitno koji sport je u pitanju), ima pet godina, trenira tek pola godine i sa takmičenja je doneo zlatnu medalju…“

Može li dete u tom uzrastu biti psihički sposobno za takmičenja, i kakve negativne posledice ona mogu imati po njega?

Takmičenje je jedan od oblika ponašanja karakterističan za sva živa bića i ima značajnu ulogu u procesima koji su bitni za opstanak i produžetak vrste. To znači da će jedinka koja se, kroz razne vrste nadmetanja pokaže kao najsposobnija, najsnažnija, najotpornija … , dobiti najveće šanse za reprodukciju – odnosno za prenošenje gena koji su omogućili, pod određenim okolnostima, da ona bude dominantna, čime će se vrsti u celini, omogućiti evolutivni napredak.

Međutim, moramo biti svesni činjenice da je u poslednjih nekoliko decenija komercijalizacija sporta dostigla visok nivo, te da se vrlo često ne biraju sredstva, metodi, pa čak ni objekti (čitaj: sportisti) kako bi se stekao ogroman profit. Na žalost iz ovog procesa nisu isključeni ni oni najmlađi, koji naravno, svega ovoga o čemu ću dalje izneti svoje mišljenje, nisu svesni. Roditelji, često u najboljoj nameri, guraju decu u jedan kovitlac iz kojeg se ona kasnije teško mogu izvući, te je ovaj članak namenjen u prvoj meri njima - roditeljima.

Ovom prilikom, baziraću se na transformaciji borilačkih veština u borilačke sportove i njihovom uticaju na formiranje ljudske (dečije) psihe; ujedno molim da osobe koje se bave borilačkim sportovima, ovaj članak ne shvate isuviše lično. Namera mi nije da bilo koga na ovaj način uvredim, već da pokušam da na skroman način utičem, da se vežbanje borilačkih sportova vrati u okvire osnovne ideje, odnosno da se prestane sa njihovom zloupotrebom u svrhe bogaćenja pojedinaca.

Početkom XVII veka dolaskom na vlast šoguna iz klana Tokugava, Japan je bio pošteđen ratova koji su ga potresali u prethodnom periodu. Svi sukobi su se mogli svesti na lične, lokalnog karaktera, te više nije bilo potrebe za razvojem ratničkih veština i oružja koja bi ih pratila (što nije bio slučaj u ratobornoj  Evropi u tom periodu). U periodu od oko 250 godina, razvila se ideja o borilačkim veštinama kao (filozofskom) putu za postizanje duhovnog napretka, pri čemu je sukob morao biti sveden na najmanju moguću meru, a bio je opravdan jedino u cilju sprečavanja zlih pobuda. Ove veštine nisu podrazumevale međusobna takmičenja, a jedina prava pobeda je pobeda nad samim sobom, nad lošim mislima i delima koje smo kao ljudi sposobni da izvedemo.

U drugoj polovini XIX veka (u periodu Meiđi reforme), značajno mesto u životima Japanaca, počinju da dobijaju stvari i ideje koje su sa Zapada doneli stručnjaci iz raznih oblasti, čiji je zadatak bio reforma srednjevekovnog japanskog uređenja. U tom periodu samurajima je oduzeta privilegija da nose mačeve, a tradicionalne veštine počinju da potiskuju razni sportovi. Samuraji nezadovoljni takvom situacijom pokušali su da održe tradicionalni način vežbanja. Jednim putem kreću se veštine kao što su đudo (džudo nije ispravan način izgovora), kendo i karate koje poprimaju karakter sporta. Majstori koji nisu želeli da slede takmičarski (čitaj: sportski) duh, razvijaju čitavu grupu veština pod nazivom kobudo ili đuđucu, koje u najvećoj meri slede ideje začete u prethodnom periodu. Od jedne takve veštine poreklo vodi i aikido, koji ima visoko izražen filozofski karakter.

Šta se, u najkraćem, dešava u ljudskom umu prilikom nadmetanja sa drugom osobom?  Želja za postizanjem što zapaženijeg socijalnog statusa nastala iz razloga koje sam naveo na početku teksta, stvara želju za „pobedom po svaku cenu“. Jasno je da ukoliko želimo da postignemo ili dokažemo nadmoć nad nekim (pogotovo fizičkim putem – što je najčešći slučaj u sportu), dolazimo u priliku da zanemarimo osnovna moralna načela, koja i sam sport, barem deklarativno, propagira. „Plemenito“ i „viteško“ tada nestaje pred „životinjskim“ i mnoga sportska borilišta bivaju poprišta krvavih i nemilih događaja.

Ukoliko dete koje još uvek nema jasno izgrađene moralne stavove, i koje svet oko sebe gradi  na modelu ponašanja odraslih, bacimo u šake beskrupulozne sportske mašinerije, možemo doći u situaciju da se pitamo – gde smo pogrešili ?, kada simpatični mališan sa zlatnom medaljom preraste u nasilnika koji „gazi“ sve redom – samo da bi postigao što bolji rezultat (bez obzira da li se radi o sportskom takmičenju, uspehu u školi ili bezazlenoj igri sa vršnjacima.

Borilački sportovi danas ne zaostaju u trendu, da je pobednik samo onaj koji ima najsnažnije i najbolje građene mišiće, onaj ko je najbrži i sl., dok se duhovna i intelektualna strana, kao i moralna načela koja su ih iznedrila, skoro u potpunosti zanemaruju. Usmeravana na takav način, deca u velikoj meri zapostavljaju intelektualne vrednosti, a svoju ličnost ubogaljuju stavovima da je dovoljno biti fizički jači od ostalih.

Bez obzira na moju naklonost ka borilačkim veštinama, smatram da je bavljenje borilačkim sportovima mnogo bolje rešenje nego sedenje uz kompjuter i televizor ili pak besciljno lutanje ulicama, što je danas svojstveno deci i omladini. Međutim, treba dobro obratiti pažnju da, nešto što je kreirano da pod određenim okolnostima onesposobi ili povredi drugog čoveka, ne bude zloupotrebljeno i ne postane svakodnevna praksa u agresivnom rešavanju životnih problema. Jedan od preduslova za takvo ponašanje je, svakako, učešće na takmičenjima u uzrastu u kojem dete nije ni psihički a često ni fizički spremno za izazove koji mu se tim putem nameću.

Još jednom, na kraju, ovim tekstom nisam imao nameru da kritikujem ideje i vrednosti borilačkih sportova, kao ni one koji se njima bave, već sam želeo da ukažem na greške, koje smo kao roditelji, u najboljoj nameri, sposobni da učinimo. Stoga savetujem „kolege“ roditelje – obratite pažnju na to da li i sam trener koji vam obučava dete, možda poseduje neki od obrazaca agresivnog ponašanja, posećujte treninge što češće i menjajte stvari dok ne bude kasno.